Never coming home,never coming home.

nedjelja, 01.03.2009.

III.

klik-poslusajte. pjesma je savrsena. ^^

Dani su zaista brzo prolazili, tako je dosao i prvi dan listopada. Jesen mi nije bila jedno od drazih godisnjih doba. Da, voljela sam kisu, ali u Londonu je i tako bilo dovoljno kise bez obzira na godisnje doba. Nisam voljela onu umjerenu hladnocu, vjetar i hrpe lisca koje su okruzivale razlicite povrsine.
Bio je ponedjeljak, pocetak skolskog tjedna. Obicno sam se nisam tesko ustajala ujutro, ali nisam voljela osjetiti ujutro hladnocu na svojoj kosi i rukama, te sam bila prelijena za dizanje.

''Liesel!'', cula sam iritantni, ali ne dovoljno glasni glas moje majke. Njezini koraci sve vise su se priblizavali mojoj sobi, i vrata su se napokon otvorila.
''Liesel, znam da si budna..'' zastala je da vidi moju reakciju, no ja se nisam micala. ''Sedam je sati i bilo bi zaista lijepo od tebe da se ustanes.'' Nastavila je. Ja se i dalje nisam pomicala.''Dobro.'' zapuhala je i izasla iz sobe.

Ponekad, Jane mi se zaista cinila dobrom osobom, i cesto sam se zapitala jesam li ja ona sa teskim karakterom koja nikoga ne pusta blizu. Ipak, Jane me uvijek razuvjerila svojim postupcima.
Zapravo, bila je jako njezna osoba, mislim da je zalila i sama shvacala da ne zna biti mama. Nikada nije pokazivala svoje emocije, nije si mogla to dopustiti. Stogod da je otac rekao, bio je u pravu, po njezinom misljenju. Ja sam imala uzasne iritacije na takve stvari, ulizivanja i slicno. No, jos uvijek sam se znala suzdrzati od svojih napadaja.

Ipak sam se ustala iz kreveta i odvukla se do kupaonice obaviti sve sto sam trebala. Dok sam cetkala zube, zazvonio je mobitel. Bila je to Emma.
Samo sam prihvatila poziv i cekala da pocne pricati, jer nisam bila u mogucnosti razgovora s cetkicom u ustima.

''Nemam love. Ne zuri na bus, zakasnila si. Smrdi po mlijeku.'' I tu se razgovor prekinuo. Ispustila sam cetkicu i blago se nasmijala, te se zurno pocela oblaciti.

''Jaaanee?'' proderala sam se vrlo glasno. Dosla je cim sam sam zavrsila s dernjavom.

''Zaista, Liesel, biti ces kaznjena za svoje ispade. Ne zelim od tebe cuti moje ime, postoje i drugi nacini za nazivanje vlastitih roditelja.'', rekla mi je i zakolutala ocima. ''Izvoli?''

''Jane, mozes me voziti u skolu? Zakasnila sam na autobus.''

''Mama, hoces li me voziti u skolu, molim te?'' rekla je Jane pokusavajuci me imitirati, s ocitom zeljom da ja budem tako pristojna.

Otpuhala sam si kosu sa lica, a zatim joj se samo nacerila.

''Hoces ili ne?'' samo sam ponovila bez ikakve sanse za suradnjom.

Pogledala me bezvoljno i samo izasla iz sobe.

Nakon nekoliko minuta i ja i Jane smo bile u njezinom automobilu, a meni je na usnama bio neki pobjednicki smjesak.

***
Emma i ja nasle smo se na straznjem ulazu iza skole, i skupa krenule sporednim hodnikom.

''Matematika.'', rekla je Emma i nezadovoljno uzahnula. Ja sam vec krenula otvoriti usta i predloziti svoju zanimljivu ideju, da markiramo, naravno, ali ona je bila brza od mene.
''Nema apsolutno nikakve sanse da markiram. A i ti bi mogla prestati, znas. Pretjerujes. Imas jako puno neopravdanih.'' rekla je zapovjednicki. Proizvela sam samo neki razocarani zvuk i krenula u ucionicu.

Profesorica matematike je bila niska i sicusna osoba duge smede kose uvijek slozene u pundu. Imala je jako los vid, ali odbijala je nositi naocala jer bi time 'priznala svoje godine'. Pricala je cudnim spanjolskim naglascima, ali cinila se dobrocudnom osobom. Uvijek je ulazila u razred sa hrpom knjiga, vecom od nje same; a to je napravila i danas. Ispustila je knjige na veliki uciteljski stol i stala ispred razreda. Emma i ja sjedile smo u srednjoj klupi ravno ispred nje, pa je cesto bilo tesko zaustaviti napadaje smijeha na njezine odjevne kombinacije. Cesto je nosila kricave boje pomjesane sa pastelnima i razlicite marame oko vrata, sto nas je sve zabavljalo.

''Dobar dan djeca.'', rekla je, naravno, na svoj nacin. ''Danas cemo prije nego poceti sat, moram reci nesto.'' Nastavila je. Njezini govori nikada nisu izazvali smijanje u razredu, jer smo svi vec bili naviknuti, cak i ja. London je pocinjao biti dom.
''Deseti je mjesec. Profesori su odlucili umjesto plesa za Bozic da imaju ples za jesen. Svi ucenici trece i cetvrta godina moraju doci.''

Ostala sam ukipljena na stolici. Ples? Kakav sad ples? Bezveze. Markirati cemo i to.

I cim sam to rekla sama sebi, profesorica je, kao da je znala rekla : ''Svi koji odluce ne dolaziti ili markiraju, ce biti ukor.''

Nezadovoljstvo se vidilo na licima nekolicine ucenika, ali vecinu uopce nije bilo briga. Mislim, ples? To zaista nije imalo smisla. Haljine? I ja. Stvano losa kombinacija.

''Ples cemo biti u petak.'' Rekla je profesorica.

Jenny je napravila uzasnutu facu, kao da je spremna pocet plakat. Naravno, ona je bila presretna zbog plesa, ipak je to navijacicama smisao zivota. Njoj dati samo 5 dana da izabere svoju haljinu bilo je jednako smrtnoj kazni. Gdje je kraj idiotizmu?

''Da, Jenny, ovaj petak.'' Glasno je i sarkasticno dobacila Taylor. ''Isuse, petak je onak predivan dan da ja onak jedva cekam taj ples jer ce onak bit predivno da je to predobro al onak samo 5 dana je ful premalo da ja izgledam zadivljujce iako ja znam da ja onak uvijek izgledam zadivljujuce...'' Taylor je pocela oponasati Jenny, dok ju je ona pokusavala ignorirati sa ljutnjom u ocima.
O da, petak ce biti los dan.

***
[znam da je post katastrofa.-.- nisam imala inspiracije. al to je samo da mogu nastaviti dalje s pricom tako ispalo.]

Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv